Savremena regulativa o zagađenju vazduha i smog

Zanimljivo je kako se savremena regulativa o zagađenju vazduha ubrzano razvijala pod uticajem epizoda velikih smogova na tri kontinenta, u periodu od 1952. do 1956. godine.

Iako tih godina nisu doneti prvi propisi o zagađenju vazduha, upravo tada počinje da se oblikuje drugačiji pristup. Zagađenje vazduha sve više prestaje da bude posmatrano samo kao lokalni problem dima, čađi ili pojedinačnih industrijskih emisija i postaje pitanje javnog zdravlja, kojim se bave gradske, državne i nacionalne institucije.

Tri grada, tri kontinenta, tri prozora savremene regulative o zagađenju vazduha

London, Njujork i Tokio, kao najočitiji primeri tog vremena, suočavali su se sa različitim izvorima i intenzitetom zagađenja. Ipak, problem je bio sličan: velike količine zagađujućih materija, naročito u nepovoljnim meteorološkim uslovima, mogle su ostati zarobljene iznad gradova i ozbiljno ugroziti zdravlje stanovništva.

Regulisanje zagađenja vazduha pre 1952. godine

Pedeste godine XX veka nisu početak zakonske kontrole zagađenja vazduha. Jedan od najznačajnijih ranih primera bio je britanski Alkali Act iz 1863. godine. Zakon je bio usmeren na emisije hlorovodonične kiseline iz tadašnje proizvodnje alkalija i zahtevao je kondenzaciju najmanje 95% gasa nastalog u procesu. Uvedena je i inspekcijska kontrola postrojenja.

Ovaj propis je važan jer pokazuje da su još u XIX veku postojali tehnički definisani zahtevi za smanjenje određenih industrijskih emisija. U različitim gradovima kasnije su donošene i lokalne uredbe protiv dima i čađi, uglavnom usmerene na konkretne izvore emisija, određene industrijske procese ili vidljivi dim.

Ono što će se promeniti pedesetih godina nije samo postojanje propisa, već način na koji se problem posmatra.

Veliki smog u Londonu menja percepciju problema

Od 5. do 9. decembra 1952. godine London je bio prekriven izuzetno gustim smogom. Sagorevanje velikih količina uglja, zajedno sa emisijama iz industrije i saobraćaja i nepovoljnim meteorološkim uslovima, dovelo je do zadržavanja dima, čađi i sumpor-dioksida u vazduhu iznad grada.

Posledice više nisu mogle biti posmatrane samo kao neprijatnost izazvana dimom. Oko 4.000 dodatnih smrti zabeleženo je neposredno tokom i nakon Velikog smoga. Kasnije procene ukazivale su na još veći ukupan zdravstveni bilans. Britanski parlament danas Veliki smog direktno povezuje sa zakonodavnim merama koje su usledile.

VIDI TAKOĐE: Veliki smog u Londonu (1952): Pouke iz prošlosti

Veliki smog nije bio prvi londonski smog. Njegove razmere su, međutim, pokazale da zagađenje vazduha može imati katastrofalne zdravstvene posledice na nivou cele urbane populacije.

Prvi zakonski odgovor u Londonu

Prvi značajan zakonodavni korak usledio je manje od dve godine nakon Velikog smoga. City of London (Various Powers) Act 1954 dobio je kraljevsku saglasnost 5. jula 1954. godine, čime je formalno postao zakon. Njegov deo posvećen smanjenju zagađenja zabranio je emisiju dima iz objekata na području City of London.

City of London time je postao prva lokalna vlast u Velikoj Britaniji koja je zabranila emisiju dima na celoj svojoj teritoriji. To još nije bio nacionalni sistem kontrole kvaliteta vazduha, ali je pravac bio jasan.

Clean Air Act u UK menja pristup na nacionalnom nivou

Tačno dve godine kasnije, 5. jula 1956. godine, Clean Air Act 1956 dobio je kraljevsku saglasnost i time postao zakon. Britanski parlament ga opisuje kao prvi Clean Air Act koji se primenjivao širom Ujedinjenog Kraljevstva i stavlja ga u neposredan regulatorni sled nakon Velikog smoga i londonskog zakona iz 1954. godine.

Ovaj zakon je, između ostalog, omogućio uspostavljanje “smoke control areas”. Regulisao je emisiju tamnog dima i uveo mere koje su podsticale prelazak na goriva i načine sagorevanja sa manjim emisijama. Bio je to značajan pomak. Zakonska regulativa više nije bila usmerena samo na jednu hemijsku industriju ili pojedinačni dimnjak, već je problem urbanog zagađenja vazduha počeo da se rešava sistemski.

Smog u Njujorku

Samo godinu dana posle Velikog smoga u Londonu, Njujork je u novembru 1953. godine doživeo ozbiljnu epizodu zagađenja vazduha. Višednevna temperaturna inverzija i stagnacija vazduha pogodovale su akumulaciji zagađujućih materija u vazduhu. Koncentracije sumpor-dioksida i dima dostigle su neuobičajeno visoke vrednosti. Naknadna analiza zdravstvenih podataka pokazala je statistički značajan porast smrtnosti tokom perioda povezanog sa ovim nemilim događajem.

Američki put ka regulativi, međutim, ne treba povezivati samo sa jednim događajem. Katastrofalni smog u Donori u Pensilvaniji 1948. godine, dugotrajni problemi Los Anđelesa sa fotooksidativnim smogom, londonska katastrofa iz 1952. i druge epizode postepeno su pokazivale da problem prevazilazi mogućnosti pojedinačnih gradova.

VIDI TAKOĐE: Smog ugrožava zdravlje – ima li spasa?

Zagađenje vazduha ulazi u američko federalno zakonodavstvo

14. jula 1955. godine u SAD je usvojen Air Pollution Control Act 1955. Američka Agencija za zaštitu životne sredine, Environmental Protection Agency (EPA), navodi ga kao prvi američki federalni zakon koji se bavio zagađenjem vazduha.

Njegov domet ne treba izjednačavati sa britanskim Clean Air Act-om. Američki zakon prvenstveno je obezbedio sredstva za istraživanje, prikupljanje podataka, razvoj metoda za smanjenje zagađenja i tehničku pomoć državnim i lokalnim institucijama. Primarna odgovornost za samu kontrolu zagađenja ostala je na saveznim državama i lokalnim vlastima.

EPA kao prvi federalni zakon koji je uspostavio program kontrole zagađenja vazduha izdvaja tek Clean Air Act iz 1963. godine.

Kako je Tokio prvobitno regulisao čađ i dim u vazduhu

Gotovo istovremeno, sličan proces odvijao se i na trećem kontinentu. Tokom posleratne obnove Japana rast industrijske proizvodnje donosio je i sve izraženije probleme sa zagađenjem. Tokio je još 1949. godine bio prvi grad u Japanu koji je doneo Tokyo Metropolitan Factory Pollution Prevention Ordinance, lokalnu uredbu namenjenu kontroli zagađenja iz industrijskih postrojenja. Prema podacima japanskog Ministarstva životne sredine, ovaj propis još nije sadržao kvantitativne standarde.

Sredinom pedesetih godina problem zagađenja vazduha postaje naročito izražen. Japansko Ministarstvo životne sredine navodi da je smog nastao od čađi i sagorevanja goriva za grejanje često prekrivao urbana područja. Tokio zato 1955. godine donosi Tokyo Metropolitan Soot Prevention Ordinance, kojom se uvodi kontrola gustine dima prema Ringelmannovoj skali. U stambenim zonama primenjivao se stroži kriterijum nego u drugim delovima grada.

Šta je Ringelmanova skala?

Ringelmanova skala jedna je od najstarijih metoda za vizuelnu procenu gustine crnog dima. Posmatrač upoređuje izgled dima sa standardizovanim nijansama sive i crne boje. Nijanse boja date su na numeričkoj skali, pri čemu viši broj označava tamniji i optički gušći dim.

Ova skala nije predstavljala merenje koncentracije čestica u današnjem smislu, ali je omogućila da subjektivno opažanje „mnogo dima“ bude zamenjeno standardizovanijim kriterijumom koji se mogao koristiti u propisima i kontroli.

Od lokalne uredbe do prvog japanskog nacionalnog zakona

Tokijska uredba nije bila nacionalni zakon. Japan će prvi nacionalni zakon za kontrolu emisije dima i čađi doneti tek 1962. godine. Ipak, uredba iz 1955. važna je jer pokazuje još jednu karakteristiku razvoja savremene regulative: prelazak sa opšte zabrane prekomernog dima na kriterijum prema kome se emisija može procenjivati.

Šta povezuje London, Njujork i Tokio?

Britanski, američki i japanski propisi nisu imali isti pravni status, isti obim niti iste regulatorne mehanizme. Zato ih ne bi bilo ispravno predstavljati kao tri paralelna nacionalna zakona u tri zemlje na tri kontinenta.

Povezuje ih nešto drugo. U vrlo kratkom periodu na tri kontinenta postalo je jasno da urbano zagađenje vazduha prevazilazi lokalni problem dima i zahteva organizovan regulatorni odgovor. To više nije bilo samo pitanje vidljivog dima, neprijatnog mirisa ili prljavih fasada, već pitanje javnog zdravlja.

Istovremeno počinju da se razvijaju elementi koji će kasnije postati sastavni deo savremene regulative: istraživanje zdravstvenih posledica, monitoring, definisanje dozvoljenih emisija, kontrolisane zone, inspekcije, standardizovane metode procene i sve veća uključenost državnih institucija.

Zato period 1952–1956. godine nije početak regulative o zagađenju vazduha, ali predstavlja važnu prekretnicu u razvoju njenog savremenog oblika.

Od vidljivog dima do merljivog kvaliteta vazduha

Od pedesetih godina do danas promenili su se i izvori zagađenja i način na koji ga merimo. Crni dim i čađ više nisu jedini pokazatelji problema koje nosi zagađen vazduh.

Savremena regulativa o zagađenju vazduha obuhvata i ograničavanje emisija iz izvora i propisivanje dozvoljenih koncentracija zagađujućih materija u ambijentalnom vazduhu. Prate se koncentracije PM₂.₅ i PM₁₀, azot-dioksida, sumpor-dioksida, ozona i drugih zagađujućih materija. Propisuju se granične i ciljne vrednosti, metode merenja, lokacije monitoringa, obaveze izveštavanja i mere koje treba preduzimati kada se kvalitet vazduha pogorša.

Taj razvoj se nastavlja i danas.

VIDI TAKOĐE: Novi EU propisi o kvalitetu vazduha

Zaštita zdravlja kao pokretač zakonske regulative

Početak savremene regulative kvaliteta spoljašnjeg vazduha bio je snažno povezan sa prepoznavanjem njegovog štetnog uticaja na zdravlje ljudi. Velike epizode smoga pokazale su koliko ozbiljne mogu biti posledice izloženosti visokim koncentracijama zagađujućih materija.

Danas se pažnja sve više usmerava i na kvalitet vazduha u zatvorenim prostorima, gde ljudi u proseku provode oko 90% svog vremena. Pandemija COVID-19 dodatno je istakla značaj ventilacije u zatvorenim prostorima, ali kvalitet unutrašnjeg vazduha obuhvata znatno širi skup zagađujućih materija i izvora.

Marquis Intelligence i kvalitet vazduha danas

Danas više nije dovoljno zaključiti da je vazduh dobar zato što ne vidimo dim ili ne osećamo neprijatan miris. Veliki deo zagađujućih materija koje utiču na zdravlje nije vidljiv ljudskim okom, dok kvalitet vazduha u zatvorenom prostoru zavisi i od spoljašnjeg vazduha i od izvora zagađenja unutar samog objekta.

Zato Marquis Intelligence pri rešavanju problema kvaliteta unutrašnjeg vazduha polazi od principa da problem najpre treba identifikovati. Zatim ga treba izmeriti i potvrditi, izabrati odgovarajuće tehničko rešenje, a nakon implementacije proveriti postignuti rezultat.

U zavisnosti od problema i objekta, takvo rešenje može obuhvatiti ventilaciju, filtraciju, prečišćavanje vazduha, regulaciju sistema i monitoring kvaliteta vazduha.

Tehnologije su se promenile od vremena kada je gustina dima procenjivana poređenjem sa nijansama sive na Ringelmannovoj skali. Osnovni princip, međutim, ostaje veoma sličan: ono što želimo da kontrolišemo moramo prvo identifikovati i izmeriti, a rezultat primenjenog rešenja proveriti.

Ovaj tekst Marquis Intelligence-a deo je serijala „Novosti iz sveta standarda za ventilaciju i čist vazduh“.
Broj dokumenta: MI-NewLegislation-008.26 – Savremena regulativa o zagađenju vazduha i smog