Zakon o zaštiti vazduha: Gde su nestali neprijatni mirisi

Zakon o zaštiti vazduha ne prepoznaje kategoriju mirisa

Mirisi roštilja, kuhinja, pekara, dima iz ložišta, štamparija? Halucinirate!? Mirisi nisu kategorija zagađenja – novi Zakon o zaštiti vazduha („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 54/2025). Ne definiše ih. Ne meri. Ne reguliše. Pa ne možete na njih ni da se žalite.

Iako ih građani svakodnevno udišu, iako izazivaju nelagodnost, glavobolje, mučnine i zabrinutost, oni u pravnom smislu ne postoje.

Zbog toga građanin ostaje bez mehanizma zaštite, bez prava glasa, i što je najžalosnije — bez mogućnosti da ostvari Ustavom zagarantovano pravo na zdravu životnu sredinu, ako je ona narušena mirisima.

Mirisi u prethodnom Zakonu o zaštiti vazduha obuhvaćeni

U prethodnom Zakonu o zaštiti vazduha („Službeni glasnik RS“, br. 36/2009, 10/2013 i 26/2021 – dr. zakon), mirisi nisu bili eksplicitno definisani, ali su mogli biti tumačeni kao deo neprijatnosti izazvanih zagađenjem.

U članu 4. starog Zakona, kao deo opisa zagađujućih materija i negativnih uticaja, pominje se i neprijatan miris kao faktor koji može uticati na zdravlje i kvalitet života ljudi.

Član 55. tog zakona propisivao je da pravna lica koja svojim radom emituju zagađujuće materije, uključujući mirise, imaju obavezu da sprovedu tehničke mere radi njihovog otklanjanja ili smanjenja.

Time se otvarao prostor da građani imaju mehanizam da ostvare svoje ustavno pravo kroz zakonski definisanu formu, putem inspekcijskog nadzora i obavezu tehničkog rešenja.

Danas – takav osnov više ne postoji.

Gde su mirisi nestali iz zakona?

Novi Zakon o zaštiti vazduha iz juna 2025. godine, iako uvodi modernizaciju i usklađivanje sa regulativom Evropske unije, u potpunosti izostavlja bilo kakvu sistemsku obradu problema neprijatnih mirisa.

Rezultat?

• Nema propisa o dozvoljenim granicama za mirise.
• Nema obaveze merenja ili nadzora nad njima.
• Nema inspekcijske nadležnosti u ovom domenu.

Neprijatni mirisi nisu samo problem ugodnosti

U pitanju nisu samo „mirisi“, već često emisije potencijalno toksičnih jedinjenja: aldehida, ketona, lakoisparljivih organskih jedinjenja (VOC), azotnih i sumpornih jedinjenja. Kratkoročno izazivaju iritacije, glavobolje, mučninu. Dugoročno, posledice mogu biti ozbiljnije, naročito kod osetljivih grupa: dece, trudnica, astmatičara, starijih i hronično obolelih osoba.

Ipak, po važećem zakonu, građani koji se žale na smrad iz obližnje pečenjare, ćevabdžinice, restorana brze ili kineske hrane, štamparije i sl. – nemaju pravni osnov da zatraže zaštitu pozivajući se na ovaj zakon. Ako podzakonska akta i dopune ovog zakona ne zažive ostaje Ustavno pravo svakog građanina ostaje, ali… da li je zaista smisleno da se problem komšijskog mirisa rešava – Ustavom?

Kako je ova oblast regulisana u drugim zemljama?

Francuska, Nemačka i Holandija razvile su metodologije merenja intenziteta i učestalosti neprijatnih mirisa (npr. EN 13725 standard o olfaktometriji).

Japan je 1995. godine usvojio Zakon o kontroli neprijatnih mirisa. On je uveo merljive granice emisije mirisa na osnovu olfaktorne metode. Neprijatan miris je predmet inspekcijskog nadzora.

Sjedinjene Američke Države (SAD) preko Environmental Protection Agencyi lokalnih regulatornih tela dozvoljavaju inspekcijsku intervenciju u slučaju tzv. „odors as nuisance“.

Kanada u nekim provincijama sprovodi monitoring i sankcije u slučaju pritužbi građana.

Australija jasno reguliše mirise kroz lokalne Environmental Protection Authorities uz praksu da i subjektivna neprijatnost izazvana mirisima može biti osnov za postupanje.

Građani EU mogu tužiti državu zbog zagađenog vazduha

U državama članicama Evropske unije, građani imaju mogućnost da pravno reaguju ukoliko država ne obezbedi odgovarajuću zaštitu zdravlja građana od zagađenog vazduha. Sud pravde EU je u više navrata po ovom osnovu presudio u korist građana. Ovaj mehanizam, koji podrazumeva jasno definisane standarde, merljive pokazatelje i dostupnost pravne zaštite, omogućava građanima da ostvare svoje osnovno ljudsko pravo. Pravo na zdrav vazduh imaju svi i treba da ga ostvare.

Čist vazduh je osnovno ljudsko pravo

Ustav Republike Srbije garantuje pravo na zdravu životnu sredinu (član 74).

Ali kako ostvariti ova prava, ako se neprijatni mirisi zakonski ne priznaju kao štetni? Kako se žaliti na nešto što zakon ne prepoznaje?

Zakon iz 2025. godine stvara privid potpune regulacije, ali neobuhvata ono što građani osećaju svakog dana – mirisno zagađenje vazduha..

Zakon bez mirisa – građani bez daha

Ako se važeći Zakon o zaštiti vazduha hitno ne dopuni, a podzakonska akta ne definišu mehanizme zaštite od neprijatnih mirisa, građani će ostati bez mogućnosti da ostvare svoja ustavna i zakonska prava.

Dok novi Zakon o zaštiti vazduha teži formalnom usklađivanju sa propisima EU, i dalje je u Srbiji dozvoljeno 25 µg/m³ PM2.5, dok je granica u EU 10 µg/m³, u SAD (EPA) 9 µg/m³, a preporuka Svetske zdravstvene organizacije svega 5 µg/m³.

>> POGLEDAJTE TAKOĐE: EPA, USA novim standardom smanjuje dozvoljenu koncentraciju štetnih čestica u vazduhu
>> POGLEDAJTE TAKOĐE: Novi EU propisi o kvalitetu vazduha

Građani bez mehanizma za zaštitu ostaju bez glasa. A svi zajedno – ostajemo bez daha.

Ako želimo zdravu životnu sredinu moramo imati i primenjivati jasno definisane zakone i mehanizme da je obezbedimo, kao što to nalaže Ustav Republike Srbije.

Napomena uz odgovornost

Ovaj tekst ne pretenduje da daje pravne savete. Ne dolazi iz kabineta advokata, inspekcija ili zakonodavaca. Dolazi iz profesionalne odgovornosti i svakodnevnog iskustva sa zagađenim vazduhom. Dolazi iz struke koja zna kada je zdravlje ugroženo i kada se realni problem ne prepoznaje u zakonu.

Uočeni su i drugi propusti u važećem Zakonu o zaštiti vazduha, ali ova analiza fokusirana je na neprijatne mirise kao zaboravljenu kategoriju zagađenja.

Vreme je da ih zakon prepozna. Jer mi ih udišemo – svakog dana.